Priča oko pada opšteg nivoa cena vezana je za deflaciju jer je to jedan od najvećih uzroka zašto ona nastaje, mada u današnje vreme savremenu deflaciju ne karakteriše pad cena već stalni rast cena.
Mere koje su sprovodile mnoge kapitalističke privrede (Japan, Francuska, V. Britanija i dr.) u razdoblju od 1974. do 1976. godine snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku, doživele su pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, uz dalje zadržavanje inflacije na visokom nivou.
Mere koje se koriste protiv deflacije: su povecanje monetarne tražnje putem javnih radova, poboljšanje uslova za dobijanje kredita, podsticaj izvoza, smanjivanje poreza…
Pad cena uvek je zanimljiv za potrošače jer tada možemo da kupimo ono što smo priželjkivali za manji novac od onoga koji nam je do tada bio potreban. Da li mi imamo taj novac ili ne je ključno pitanje. Ukoliko ga imamo onda ćemo da kupimo ono što smo priželjkivali. Ukoliko ga nemamo onda treba da razmotrimo mogućnost zaduživanja kako bi došli do traženog proizvoda. Banke su te koje u datom momentu mogu da nam omoguće realizaciju naše kupovine – potrošnje. Kako one razmišljaju na prvom mestu je sigurnost plasiranja sredstava, smanjenjem zaduživanja primorane su da probaju plasirati novac pod manjim kamatama.
Tako da je period opšteg pada nivoa cena najbolji moment za potrošača koji treba iskoristiti priliku i sprovesti svoju ideju u delo, jer iako nema dovoljno kapitala tada su najbolji uslovi za zaduživanje. Radi se samo o potrošačima koji nisu izgubili posao ili svoju delatnost.
Zajmovni kapital (banke) je na ledu da li odobravati ili ne zajmove i pod kojim uslovima, jer je tržište nestabilno. Rizik moraju dobro da razmotre i sve dobre ideje da podrže plasiranjem zajmova, kako bi nastavile sa poslovanjem.